Свом спасиоцу

Овај човек, који је као дечак прешао албанска завејана беспућа, који се школовао у Француској, унук председника српске владе, син српског конзула, своју величину као човек и као лекар показао је и доказао 1942. године. Као и свуда, широм тадашње окупиране земље, трстенички Роми су добили жуте траке. Није била тајна да су Немци у камионима одвозили Роме у логоре или на стрељање.
Раде Митровић, цигански кмет, је отишао код доктора Саве тражећи помоћ за Роме који су живели у ромском насељу Стара чаршија на ободу трстеничке вароши, у предграђу Осаоница. Занимљиво је да су се Роми обратили за помоћ баш лекару, а не неком ко је у том моменту могао имати одређену цивилну или политичку власт. Сава је обећао Радету Митровићу да ће на сваки начин помоћи ромском насељу, али и да никоме не говори о овом њиховом сусрету и разговору. Доктор Сава се досетио да је у трстеничком селу Медвеђа (удаљеном десетак километара од вароши) било оболелих и умрлих од пегавог тифуса, као и да су у ромском насељу тих дана преминула два старија Рома-један од туберкулозе, а други од старости. Доктор Сава је зато, немачкој команди у Крушевцу и надлежном хигијенском заводу у Нишу послао допис о појави пегавог тифуса у ромском насељу на ободу трстеничке вароши. Дао је да се цело ромско насеље огради бодљикавом жицом и да се свуда на улазу у град као и на улазу у ромско насеље поставе табле на немачком језику „Achtung, fleckfieber !“
Ромима је забрањен излаз из насеља, а одмах је из Врњачке бање допремљен апарат за дезинфекцију и дезинсекцију просторија у кућама ромског насеља, као и апарат за девашизацију одеће и постељине. Доктор Сава је свакодневно, на запрежним колима, у насеље допремао сапун и најосновније животне намирнице – пасуљ, брашно, кромпир – које је делио равноправно на основу броја чланова по породици.
Дана 14. октобра 1942. године, испред ромског насеља у Осаоници појавила се немачка експедиција која се састојала од неколико камиона, спремних за превоз Рома, у пратњи наоружаних немачких војника. Надлежни официр се, преко тумача, обратио ромском кмету Радету Митровићу, са питањем ко је поставио таблу са обавештењем о пегавом тифусу. Дознавши да је у питању трстенички доктор Станојевић, послао је једно возило по доктора Саву. Незадовољан, немачки официр је прилично грубо испитивао доктора Саву, желећи да зна да ли је епидемија пријављена, од када траје и које су мере предузете. Радио везом је проверио са хигијенским заводом у Нишу и немачком командом у Крушевцу, одакле су му стигле потврде да је епидемија уредно пријављена.
Раздражен, официр је издао наредбу да се немачки конвој врати назад и на крају пожелео комплетном насељу, заједно са доктором који их је лечио, да заиста и сви страдају од ове епидемије. Доктор Сава је за сваки случај у крантину и изолацији држао ромско насеље још шест месеци.
Трстеничка ромска популација је, захваљујући подвигу доктора Саве, била једна од ретких на читавој српској, али и европској територији, коју је окупирао тадашњи Трећи рајх, одакле није стрељан или у логоре одведен ни један припадник заједнице.
Истину о карантину, доктор Сава је својим суграђанима открио тек после Другог светског рата. Роми су се свом добротвору захвалили (и даље то чине) на себи својствен начин. Сваког четрнаестог октобра, из ромског насеља у Осаоници креће дуга поворка ка кући доктора Саве. Они носе урамљене слике Савине на којима пише „Свети Сава“ и „Доктор Сава – наша слава“. Поворка би се зауставила пред Савином кућом у Обилићевој улици бр. 11, доктор Сава би се попео у чезу са својом супругом Даром, и Роми би их одвезли све до центра града где би била извођена представа „Циганска бол“.
Током рата, доктор Станојевић је више пута себе стављао у опасност да би помагао својим пацијентима. Забележено је да је током рата подједнако лечио припаднике Љотићеве формације, чланове Равногорског покрета и партизане, али је посебно занимљива прича о пацијенту из 1944. године.
– Половином наведене године, ноћу, у највећој тајности по доктора Саву су дошла двојица припадника Равногорског покрета, тражећи од њега да пође са њима. У Трстенику је тада на снази био полицијски час, а у вароши стациониране немачке ауто-јединице. Доктор је одведен у трстеничко село Брезовица, које се налази на планини Гоч, како би пружио лекарску помоћ једном високом официру из британске мисије. Сава је енглеског официра по имену Џорџ Руперт, затекао у полусвесном стању, и темељним прегледом утврдио да официр болује од запаљења плућне марамице на десној страни груди, са изливом течности. Како је у торби имао само основне лекове доктор је пацијенту дао само лекове за обарање температуре и издао налог да се официр премести у неко село ближе варошици-пацијенту је била потребна стална нега и лекарски надзор, а није било ни мало једноставно у току ноћи доћи од Трстеника до Гоча и назад, а да те не уоче немачке патроле. О пацијентовом стању и докторовој интервенцији је путем радио станице обавештена савезничка команда у Каиру која им је јавила да у ближој будућности није могућа пацијентова евакуација из Србије. Због тога је пацијент премештен у трстеничко село Горња Црнишава где га је доктор Сава обилазио наредних ноћи, али је утврдио да се пацијентово стање не поправља, те да се мора извршити извлачење воде из плућа. У импровизованим условима и уз асистенцију Љубице Панић, домаћице из куће где је официр био скриван, доктор Сава је из пацијентовог плућног крила извукао око литар течности услед чега се приметно побољшало пацијентово стање. Пацијента је обилазио и наредне две недеље, све док официр Џорџ Руперт није био евакусан у своју Базу у Египту.