Великани трстеничког фудбала
Слободан Миливојевић – Боба је рођен августа 1946. године у Котражи код Гуче. Мајка Милунка и отац Милорад су имали пекарску радњу, а Бобин деда је био надалеко чувени кафеџија у крају. Боба има и сестру Сенку која је у Чикагу. Са супругом Милом, добио је два сина, а од старијег имају унуку и унука. По завршетку основне школе, поштујући стару традицију у фамилији, кренуо је на Војно индустријску школу у Земуну, па је у ИМТ-у наставио са фудбалским усавршавањем. Први тренер му је тада био Анте Дупланчић. Међутим школа у Земуну се гаси и мора да пређе у исту такву, али у Трстенику. И тада почиње права и препознатљива игра трстеничког халфа.
Када је стигао у Трстеник септембра 1962. године, одмах је почео и са првим тренинзима у овдашњем клубу. У то време тренери су му били легендарни Кире и Раша, тако да ј
е код правих стручњака који одмах препознају таленат и квалитет, брзо доспео до стандардног првотимца. Са одрастањем, уз нове играче које је водио тада млади тренер Љубинко Агатоновић-Бине, са екипом у којој су још играли Џикац, Заре, Јеврем, С. Правдић, Ђокан, Чале и други, поново је 1972. године ушао у Српску лигу. Разговарајући са популарним Бобом, сећања навиру као бујица, са великим емоцијама и са пуно радости прича, како је та генерација трстеничких фудбалера, почетком 70-их година прошлог века, жарила и палила фудбалским теренима Западне Србије, побеђивало се великом разликом, надавали су се нападачи голова. Савладани су тада Јавор са 5:0, Н. Пазар са 5:0, Металац Г. Милановац 5:0, а Младост Лучани у одлучујућој утакмици за улазак у Српску лигу, са 7:1 !!
Слободан Боба Миливојевић
…Морам да истакнем ту легендарну халф-линију која је била стварно као бедем испред голмана, у време после Балета, испред Слобе и Милетића постојао је буквално зид: Џикац, Славко Правдић, Буљац, Дуле-Лиле и ја, па мало напред тандем Јеврем-Ђокан и ударна тројка: Небојша Савић, Заре Ивановић и Жика Чале, присећа се популарни Боба.
– Ретко када смо примали више од 2 гола (и то само када наша навала да 5-6), а код куће нам је скоро увек мрежа била нетакнута. Сећам се тог првенства давне 1971/72. године, када смо били непобедиви, на наше тренинге је долазило по 200-300 гледалаца…
Од фудбала и Вашаришта до трстениче калдрме кроз време. Изабери видео репортажу и подсети се...
Најбоље године фудбала
Пре доласка у Трстеник, ја сам у ИМТ-у већ прошао све селекције, па су ме Кире и Раша брзо одредили да играм уз фудбалског великана Трстеника, популарног Џикца и легенду халф линије Славка Правдића. Могу само да кажем да је за мене било лако играти уз те мајсторе одбране. Тај период од 1970-1974. је био један од најбољих у трстеничком фудбалу. Већ смо играли 4-5 година заједно, један број ветерана је био у својим најзрелијим годинама, а ми стекли велико искуство и самопоуздање на терену. У граду је био прави тренутак за фудбал, Петолетка је радила пуном снагом, играчи имали стално запослење, било је и премија за везане бодове, за пласман изнад 5. места.
…Те 1971/72. године смо стварно жарили и палили фудбалским западом Србије. Једини конкурент нам је тада била екипа Младости из Лучана, а њих смо буквално прегазили у одлучујућој утакмици у Трстенику…
Цео град уз фудбал
…У то време се тренирало жестоко. Посебно је радио тренер са одбраном, посебно са нападом, а на крају сви заједно… Када они на крају тренинга „измешају карте“, па још убаце лопту на два гола, прште дуели на све стране, нема милости једних према другима. А тада су у врхунској форми поред легенди Џикца, С. Правдића и Ђокана, били асови: Унук, Јеврем, Заре, Чале, Милтан, Драговић, па тада млади Бунта, Савић, Стефа, Моша…
Често смо као екипа пред важну утакмицу били у некој врсти „карантина“, а то је био тренутак за бројне анегдоте, шале и још веће дружење. Мало се сећам бунгалова и дрвених кућица у Љубостињском шумарку, али смо често били у хотелима и одмаралиштима по Врњачкој Бањи. Пред одлучујућу утакмицу за улазак у тадашњу Српску лигу, а она је у то време била далеко квалитетнија него данашње Прва и Друга лига, били смо смештени у хотелу-радничком одмаралишту „Серво Михаља“. Тренер нам је био свима знани Љубинко Агатоновић-Бине, а помоћни Раша Радосављевић. Једино су новинари долазили до нас, а наш локални Драган Вучковић, који је тада извештавао за „Политику“ и „Спорт“, нам доноси вест да се Младост из Лучана спрема на победу и да организују велико славље поводом уласка у Српску лигу.
…Када се наш аутобус приближавао игралишту, већ код скретања од Клуба ниси могао да прођеш и уђеш ка игралишту. Милиција је склањала народ и возила да направи пролаз. Била је неописива гужва, гледалаца из целог нашег краја, а богами и из Чачка, Пожеге и Лучана. Не варам се ако кажем да је било сигурно 5-6000 људи. Када смо ми истрчали на терен, видели смо само обележено игралиште, а од бројне публике није се видела ни висока бетонска ограда. Народ је висио и по дрвећу начичкан на гранама. Било је као у кошници…
Од аса до председника клуба
После завршене фудбалске каријере крајем 70-их и почетком 80-тих, као бившег аса из клуба, предложе ме за председника ФК Трстеник 1981. године, а Зорана Наумовића, такође бившег фудбалера, за секретара. Директор Прве петолетке ми је дао сву подршку за тим, али уз услов да се врате сви трстенички играчи у клуб: Крњинац из Рада, из краљевачке Слоге Жика Илић и Моша Младеновић, Света Јовановић из Жаркова, Горан Асентић и још доста њих…
Све се то урадило, јер је клуб помагала ИХП „Прва петолетка“ у потпуности, па је тада промењено и име клуба у „Прва петолетка“. У то време смо ојачали и омасовили млађе селекције играча, почев од петлића најмлађих, преко пионира и кадета до јуниора, оних који куцају на врата првог тима.
Ево и данас сам чест гост на игралишту, пратим збивања у фудбалу и радујем се нормално, свакој победи наших момака који играју у Српској лиги-Исток.
Добро се сећам игре Зарета, Јеврема, Савића и Чалета. Са дугим лоптама-пасовима Ђокана, то је била машина за „млевење“ противника. Они су за полувреме дали 4 гола препотентним играчима Лучана, да ови нису били свесни шта их је снашло. Већ после 15-20 минута смо водили са три гола разлике. Публика у делиријуму, а противник баш „гроги“… И не само ту код куће на трстеничком „Вашаришту“, већ и у гостима, та иста екипа са мањим изменама, је у гостима побеђивала чврсте и јаке домаће екипе: победили смо са пола ове екипе ратоборни Темнић, глатко у Варварину. За ту прилику тадашњи тренер ненадмашни Кире, обуче униформу (био је мајор авијације у пензији), па је био посебно чуван и поштован у то време, а нормално и ми са њим. Затим у мојој Гучи стамено Драгачево (ту је избила и тумба јер је пола мог села и Гуче навијало за Трстеник због мене). Драгачево није имало никакве шансе код Џикца, Правдића, Ђокана, Лилета и мене, све рампе су биле подигнуте.
